[Ako ste mislili da je nešto aktuelno, bojim se da ste zalutali. Ali znate kako se kaže, stari gresi bacaju (30 godina) duge senke... A ovo je "greh" iz našeg vremena. Ili čak vremena malo pre našeg. U listu "Zdravo" je objavljena ova simpatična (?) ljubavna pričica kojoj je moglo da se zameri samo jedno - što su u "preambuli" date koordinate škole. Džabe što su imena izmenjena, sa posebnim osvrtom na Micu Kiselinu (mada mislim da je, kao slučajno navedeno, ime autorke tačno), onaj ko nije trebalo (=autorkin otac) je shvatio u čemu je stvar. A beše to neki Crnogorac... Pa besan došao kod direktora, pripadnika istog plemena, da priupita za zdravlje "zamišljenih, uplašenih, brižnih profesora" koji dopuštaju ovako stravične događaje. A možda su se javili i "svemogući roditelji" tražeći rešenje problema iz kombinatorike - ako je Mima spavala u "Zoranovoj" sobi, ko je spavao u "Jasninoj"? I tako, digla se veeeelika frka i na kraju... Zapravo, ne znam(o) šta je bilo na kraju. Ako neko slučajno zna, mogao bi da kaže... U međuvremenu, evo originalnog teksta praćenog čudima savremene OCR tehnologije]

Ekskurzija

Žurila sam u školu. Kao i obično, prvo park, pa uzbrdo jednosmernom uličicom koja izlazi na Ulicu Narodnog fronta. Tu smo. Zadihana ulazim u razred. Svi su zauzeti diskusijom o ekskurziji. Pripreme su u punom jeku. Šta će ko poneti, gde, zašto i kako bi bilo bolje... Sve sama važna pitanja. Neko se juri po učionicama. Jedna stolica pada. Boda je diže. Milena ima novu haljinu. Sima je smislio način za bezbolno samoubistvo ukoliko ga danas ponovo prozove Mica Kiselina. Neko je opsovao fiziku zapalivši cigaretu, i naravno tu je savesni drug predsednik razredne zajednice da saseče porok u korenu, da opomene i upozori na posledice.

U razred ulazi Zoran. Zoran Marinković, koji je došao u septembru u našu gimnaziju. Brzo se uklopio u društvo. U Jasnino naročito. Sećam se kada je došao prvi put u našu gimnaziju i kada ga je razredna predstavila. U Jasninim očima se moglo pročitati: "Neko nov, neko nov! Zanimljivo..." Jasna je inače bila na glasu lokalne zavodnice IV3, detence svemogućih roditelja koje zamišlja da je neodoljivo. Prvih nekoliko dana Jasna i Zoran su se samo gledali. Zatim su počeli da idu zajedno na odmore. Zoran je dolazio pre nje u školu i dočekivao je na kapiji jednim nežnim poljupcem. Ali ovog jutra Jasna nije htela da ga poljubi, kao ni prošlog, ni pretprošlog... Lagano ga je napuštala. On joj se ranije sviđao kao i ona njemu, ali sada se hladila i nije dalje htela da igra ulogu zaljubljene devojke jer nije trpela dvoličnost.

Zoran se i dalje vrzmao oko nje, da bi sa sve tužnijim licem dolazio do moje klupe i molio me da mu napišem domaći, da mu pozajmim olovku... Dolazio je kod mene... mene koja sam uvek iz prikrajka gledala njegovu nežnost prema Jasni. Zaljubljivala sam se u njega. Pokušala sam da sebi ne dozvolim tako nešto, ubeđivala sebe u uzaludnost takvog zaljubljivanja... A sada je Zoran stajao tu, ispred mene, i pitao može li da me isprati od kuće, posle škole. A još nije počeo ni prvi čas! Pristala sam.

I, kao poslednja, u razred uleće Ceca, nekoliko trenutaka pre profesora. Zadihala kao i obično, stiže do svoje klupe. Časovi počinju. Ređaju se prvi, drugi... Uporno gledam u svoj sat i razmišljam o Zoranu. I... konačno poslednje zvono. Spremam torbu na brzinu. Zoran i ja izlazimo iz razreda. On me drži za ruku. U prolazu primetim Jasnim pogled u stilu "Jadna mala" i odmah ga zaboravim.

Bila sam srećna. Ulica je izgledala šareno i zaljubljeno. Zoran se smejao, ljubio me. Stajali smo dugo ispred izloga i čavrljali. Zatim smo jeli kolače, pili limunadu sa ukrštenim rukama. Jedan pramen kose mi je pao na čelo. Zoran ga sklanja i zagleda se u moje oči. Ozbiljni smo nekoliko trenutaka, onda se opet smejemo i ljubimo.

Jurili smo se po Kalemegdanu. Uveče smo se vozili u luna-parku dok su nam se u očima ogledale raznobojne sijalice pomešane sa zvezdama, Sve je odjednom postajalo tako vedro i nasmejano dok smo jurili po ringišpilu. Tada smo postojali samo mi, dok se ovaj svet, negde dole, razlikovao i stapao u jednu šarenu masu, koja je tu samo da bi upotpunila šareni dekor moje zaljubljenost.

Kroz nekoliko dana smo krenuli na ekskurziju. Prvi dan je protekao bez uzbuđenja. Sasvim mirno. Jasna je u vozu našla nekog zanimljivog Grka.

U mom kupeu nije bilo nikog. Otvorila sam prozor. U kupe jurnu hladan, noćni vazduh. Mladići i devojke su se uzmuvali tražeći avanture, dobar provod, zabavu. I zamišljeni, uplašeni, brižni profesori... Svi su oni tu, a ipak se onaj osećaj usamljenosti od koga s vremena na vreme patimo svi, uvukao se u moje ruke koje mi se čine tako bolno prazne. Želim da vidim Zorana. Potreba da dođe, da bude pored mene i uhvati me za ruku, toliko je živa da mi pecka oči. Jedna suza, druga... Izlazim iz kupea. U hodniku stoji Zoran, potpuno sam, zagledan negde kroz prozor. Okreće se, gleda me.

– Da li si čula za Drainca? Slušaj: "Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne. Noću niz ulice gradske na prsima nosim mesec i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena..."

Ne slušam dalje. Samo ga gledam. U mojim očima je samo on i ništa više ne može stati. Hvata me za ruku i nežno je steže. Ljubi mi nos, kosu... I osećam samo toplinu razlivenu telom. Svaki njegov pokret i dodir budi u meni nežnost. Pokušavam je prećutati. Ne uspevam. Moji prsti ga miluju. Njegove ruke su pune moje kose, a njegove usne - moje ljubavi. On priča o svemu i svačemu. I o Jasni. Odjednom ona izlazi iz nekog kupea. Ironija:

— Oh, golupčići!

A zatim mi upućuje pogled upozorenja. Ne razumem ga. Zoran se smeška i zbog nečega izgleda zadovoljan. 

Jasna i ja smo smeštene u istu sobu. Raspakujemo stvari

– Gde ti je dragi?

Ja ćutim. Brižljivo se spremam, Oblačim lanenu haljinu boje neba. Zoran voli plavu boju. Silazim u hol hotela. Tražim ga pogledom. Nalazim ga u žustrom razgovoru sa Jasnom. Primetio me je. Prilazi mi, ljubi mi ruku, gleda me sa mnogo nežnosti i smeška se. Izlazimo napolje. Osećam Jasnim pogled na sebi. U trenutku se okrećem i gledam je. I Zoran se okrenuo. Nasmešio se i povukao me nežno.

Budim se u njegovoj sobi. Pokriva me. Mene tako malu, krhku i izbledelu u jutarnjoj svetlosti tako sivoj bez sjaja sunca koje još nije stiglo do našeg prozora. Oči su mi još sklopljene. Zoran ustaje. Sasvim tiho se oblači, misleći da još spavam. Vrata se tiho zatvaraju za njim.

Ja se protežem u krevetu. Oblačim se. Nameštam krevet. Otvaram prozor. Još je rano i sasvim tiho. More je naplavilo pejsaž. Nebo je bistro i nekako visoko. Ja sam puna ljubavi. Želela sam da se Zoran vrati. Spremam mu nežnosti. Šetam po sobi. Skupljam njegove stvari. Slažem ih. Lagano, sa uživanjem. Tiho kucanje na vratima. Sima ulazi u sobu jer je to njegova i Zoranova soba. Ja crvenim. Počinjem da se stidim.

– Gde je Zoran?

– Ja... mislim da je tu negde... Doći će

– Idem u svoju sobu. Reci mu da ću biti tamo posle doručka.

Idem polako hodnikom. Tišina je. Stižem do svoje sobe. Pružam ruku ka vratima. Zastajem. Iz sobe dopire Zoranov glas:

– Jasna, ti nemaš nimalo osećanja. Ne vidiš dalje od svog nosa. Ja i Mima... glupost.

– Zorane, hoćeš li ti meni da kažeš, dušo, da si s njom išao da bi me izazvao?

– Da, baš to hoću da kažem! Jasna, ja sam lud za tobom.

Stojim. Noge, srce, ruke, oči stoje. Ne osećam ništa. Stojim posve obamrla. Trgla sam se tek na reski, prodoran zvuk šamara i Jasninog glasa:

– Ti si samo to zaslužio.

Konačno napetost popušta u meni. Naviru suze. Trčim hodnikom ka izlazu. Napolju me je dočekalo sunce i miris borova, mora. Nebo je i dalje bistro, ja sam prazna, bez tuge, bola, bez ljubavi... Ponovo sama.